Николај ІІ Александрович

Датум рођења:
18. мај 1868.

Датум смрти:
17. јул 1918.

Владавина:
1894. - 1917.

Династија:
Романов

Отац:
Александар
ІІІ Александрович

Брак:
Александра Фјодоровна

Потомство:
Олга Николајевна;
Татјана Николајевна;
Марија Николајевна;
Анастасија Николајевна;
Алексеј Николајевич;

Наследник:
крај империје

Николај ІІ Александрович(рус. Николай ІІ Александрович; Царско Село, 6/18. мај 1868 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Крунисан је 1896. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.
Био је син и наследник Александра ІІІ и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.
Рођен је на дан када Црква прославља Светог Многострадалног Јова старозаветног- симбола смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве што је у многоме и предодредило његов животни пут. Сви, који су га познавали, јасно су сведочили да је он свагда био спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. Био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Николај је преузео власт 1894. године често говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио.“ Супруга му је била Александра Фјодоровна, кнегиња хесен–дармштатска и унука краљице Викторије, са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина. Породица је редовно похађала Службе Божје, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Царски пар је крунисан маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља.
Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Највеће поштовање цар је имао према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу, а заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај ІІ прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар.
На његово инсистирање, 18. маја 1899, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу. Иако су му војни врхови и политичари предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе –освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао знајући да би то довело до једног светског рата. Са друге стране помагао је напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства.
Након пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. избила је прва револуција којој су цар и Монархија одолели и ушло се у нови период духовног и привредног раста и обнове- аграрном реформом подељена је земља сељацима, ницале су школе и болнице, пруге и путеви. Многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света.
Убиство министра Столипина, творца реформи, у кијевској опери 1911. године најавио је крај Руског царства. Након прославе тристагодишњице династије Романова 1913. цар је био уверен да је народ уз њега, али је био и окружен властољубивим политичарима.
У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности. Штавише цар Николај је са Аустроугарском и Немачком имао изврсне везе. По започињању сукоба његова супруга и две старије кћерке су кренуле да негују рањенике по болницама, док су две млађе забављале рањенике играјући са њима по болници разне друштвене игре.
Свети владика Николај Охридски и Жички (Велимировић) „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости.“
Русија, односно Николај Други, пресудно је помогла Србију и слањем најразличитије помоћи без које би успешан отпор 1914. и 1915. био неупоредиво тежи.
Пошто су се Срби крајем 1915. после заједничке офанзиве Аустроугарске, Немачке и Бугарске, нашли у безизлазном положају и пошто је уследило трагично повлачење војске и народа преко планинских врлети и беспућа, пут обала Јадрана и Јонског мора, управо је интервенција Николаја Другог омогућила евакуацију Срба. Тада, јануара 1916. Николај Други запретио је да ће Русија иступити из рата ако Британија и Француска не евакуишу Србе, односно не пошаљу флоту којом ће бити транспортовани. Потом је уследио поступни опоравак и припрема за Солунски фронт. Узима се да је на Крф тада евакуисано до 140.000 војника, а у Бизерту (тада француски Тунис) 12.000.
Поред другог, цар Николај Други 1915. омогућио и опремио добровољачке формације састављене од заробљених аустроугарских поданика јужнословенског порекла који су се нашли у Русији. Практично, осим ретких изузетака, једино су Срби приступали тим јединицама.
Памти се и како је Николај Романов, после мучког напада Бугарске на Србију, објавио рат званичној Софији. У Петрограду, 19. октобра 1915, освануо је манифест руског цара којим се објављује рат Бугарској: „Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и словенством, мучки је напала нашу савезницу Србију. Руски народ гледа са болом на издају Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска и са крвавим срцем извлачи свој мач против ње, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“ Абдикација цара Николаја, 2. март 1917.Абдикација цара Николаја, 2. март 1917.
Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола (4/17. марта 1917.) прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. ‘‘Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Ухапшен је с читавом породицом и привремено смештен у Царско Село чиме је почело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини.
Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти, а митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја ІІ који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: «Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.
Владимир Иљич Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. послат од Немаца са новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенски је побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена, а „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају ІІ. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. Након сибирског Тобољска, где је извесно време била смештена, царска породица је одведена у уралски град Јекатеринбург. Ту је, у једном од писама, најстарија кћи Олга написала преневши последњу поруку руског императора: «Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу…»
У дом Ипатјева, где су Романови били смештени, 1/14. јула 1918, по допуштењу команданта бољшевика Јуровског дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Током Богослужења чланови царске породице су необично ћутали, а уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали. „Храм на крви“ у Јекатеринбургу
По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4/17. јула стрељана је Царска Породица: Николај ІІ Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су им остале верне до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, а велику кнегињу Анастасију су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина.
Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Свети РомановиСвети Романови.
Императора Николаја ІІ Александровича канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мукотрпце.

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Споменик Николају Другом у Београду у улици Краља Милана, односно у парку између те и улице Краљице Наталије, односно зграда негдашње републичке Скупштине Србије и, са доње стране, Руског дома. На месту тог парка, налазило се посланство Русије у Србији до Првог светског рата. Највећи део за писање овог текста преузет је из Житија Светог мученика цара Николаја Романова са сајта Српске православне цркве.

Извор: www.wikipedia.com